Zove mene cura i kaže:
„Dođi večeras na večeru, hoću da upoznaš moje.“
Meni nije svejedno. Prvi put. To se pamti. Sredio se ja da ne može bolje. Tuš, dezodorans, parfem – mirišem na sve strane, k’o parfimerija. Košulja ispeglana, cipele se cakle, frizura na milimetar. Auto prao dva sata, felne glancao četkicom za zube. Gledam se u retrovizoru i mislim: brale, ko da idem kod Obame na večeru.
Dolazim pred kuću. Gasim auto. Izlazim van. I taman da zakopčam sako, vidim – prozor otvoren.
I čujem njenog oca kako viče iz kuće, sav nervozan:
„KAD ĆE VIŠE TAJ MAJMUN?! GLADAN SAM!“
Meni se želudac okrene. U glavi haos. Ko je majmun? Šta ako sam ja majmun? Šta ako me čovek još nije ni video, a već me mrzi?
Stojim par sekundi kao kip. Razmišljam da se vratim u auto i nestanem s mape. Al’ kasno. Skupim muda, priđem i pozvonim.
Vrata se otvaraju. Svi stoje tamo – ona, majka, otac, brat. Svi se smeše, fini, kulturni. Otac gleda pravo u mene.
A ja, mrtav ladan, iz mene izađe:
„Dobro veče… majmun je stigao.“
Muk.
Tišina da možeš kašikom da je sečeš. Majka se zagrcnu. Cura raširi oči. Brat se okrene da ne pukne od smeha. Otac me gleda, par sekundi ništa ne govori.
Onda se okrene i ode za sto.
Seo. Uzeo viljušku. Počeo da jede. Nije reč više progovorio celo veče.
Večera prošla u tišini. Ja jedem, ne znam šta jedem. Znojim se, parfem mi se meša sa stresom. Kad sam krenuo kući, otac samo klimne glavom.
Posle mi cura kaže:
„Znaš… on te gotivi. Samo više nikad nemoj da se sam nazivaš majmunom.“
Od tada, kad god idem kod njenih, ja ne mirišem. Da ne budem majmun parfemisani.
