Na poslu imam kolegu koji voli da se pravi pametan. Jednog dana, tokom pauze, ispričao nam je kako je “razotkrio” ženu bez ikakvog dokaza. Rekao joj je hladno: „Znam sve šta radiš. Sve mi je jasno.“
Po njegovim rečima, ona je pobledela, ćutala nekoliko sekundi, a onda – priznala prevaru. Bio je ponosan na sebe, pričao je kako je blef uvek najbolja taktika i kako žene same sebe odaju kad pomisle da si ih provalio.
Slušao sam ga i smejao se. Delovalo mi je kao urbana legenda. Moja žena i ja smo zajedno godinama, verovao sam joj potpuno. Nisam imao ni trunku sumnje. Ali negde u glavi mi je ostala ta njegova rečenica.
Te večeri, dok smo sedeli u dnevnoj sobi i gledali televizor, iz čiste šale sam odlučio da probam isto. Bez ljutnje, bez povišenog tona, samo sam rekao:
„Moramo da pričamo. Znam sve šta radiš.“
Očekivao sam smeh. Ili zbunjen pogled. Možda pitanje: „O čemu ti pričaš?“
Ali ona je pobledela.
Daljinski joj je ispao iz ruke. Pogledala me je kao da je neko ugasio svetlo u njenim očima. Nekoliko sekundi je ćutala, a onda je tiho rekla:
„Koliko dugo znaš?“
U tom trenutku sam shvatio da sam napravio najveću grešku u životu.
Počela je da plače. Priznala je da me već mesecima vara s čovekom kog znam iz viđenja. Govorila je brzo, kao da joj je laknulo što više ne mora da se krije. Sve ono što sam mislio da imamo – poverenje, iskrenost, planove – raspalo se u jednoj rečenici koju sam izgovorio iz šale.
Pokušao sam da joj objasnim da nisam ništa znao, da sam samo blefirao. To ju je još više slomilo. Rekla je da bi možda nastavila da ćuti da nisam rekao baš te reči.
Te noći nisam spavao. Gledao sam u plafon i razmišljao kako jedan glupi razgovor na poslu može da uništi ceo život. Sutradan sam sreo tog kolegu. Smejao se, pitao me da li sam probao njegov “trik”.
Nisam mu odgovorio.
Jer neke istine, i kad ih izvučeš blefom, više nikad ne možeš da vratiš nazad.
