Imala sam kolegu na poslu koji je uvek bio najglasniji kada se povede tema o ženama. U pauzama za kafu, posle posla, čak i dok radimo – stalno je ubacivao priče o svojim “osvajanjima”. Govorio je kako žene ne mogu da mu odole, kako zna tačno šta treba da uradi i kada, i kako je, po sopstvenim rečima, “san svake žene”.
Iskreno, u početku mi je bio samo smešan. Previše priče, premalo suštine. Ali vremenom, kako smo se više družili, počela sam da ga gledam drugačije. Bio je pažljiv, znao je da sasluša, umeo je da bude duhovit kad nije glumio frajera. Jedne večeri, posle zajedničkog izlaska sa ekipom, završili smo kod mene. Sasvim spontano, bez velikih planova.
I tada se sve raspalo.
Čim smo ostali sami, primetila sam da je napet. Onaj samouvereni ton je nestao. Ruke su mu drhtale, izbegavao je pogled. Pitala sam ga da li je sve u redu, misleći da mu nije dobro. Seo je na ivicu kreveta, spustio glavu… i počeo da plače.
Ne tiho. Ne diskretno. Već onako, kao neko ko je predugo držao sve u sebi.
Između jecaja mi je priznao da se godinama hvali jer ga je strah da će neko otkriti istinu – da nema samopouzdanje, da se boji bliskosti i da je već više puta doživeo podsmeh kada nije “ispunio očekivanja”. Te priče su mu bile štit. Maskа.
Sedela sam pored njega, potpuno zbunjena. Nisam znala da li da ga zagrlim ili da ćutim. U tom trenutku, sav onaj “kralj ljubavi” nestao je, a ispred mene je sedeo slomljen čovek koji samo želi da ga neko ne osuđuje.
Te večeri se ništa nije desilo. Ispratila sam ga kući kasnije, uz neprijatan osećaj u stomaku i još neprijatniju spoznaju koliko ljudi glumi snagu dok se iznutra raspada.
Sutradan na poslu bio je opet onaj stari – pun priča, samouveren, glasan. Samo sam ja znala istinu. I od tada, kad god neko previše priča o sebi, setim se njega… i zapitam se šta se zapravo krije iza tolikog hvalisanja.
