Moj otac je bio gastarbajter skoro ceo moj život. Otišao je u Švajcarsku kada sam imala šest godina. Sećam se tog jutra — stajala sam na pragu, držala ga za nogavicu i plakala, a on je govorio da ide „samo na kratko“.
Tih „kratko“ se pretvorilo u dvadeset godina.
Dolazio je jednom godišnje. Uvek sa poklonima, uvek umoran, uvek tih. Majka je govorila da je to normalno, da težak rad menja čoveka. Nikada nismo sumnjali u njega. Slali su se novci, računi su se plaćali, kuća se polako gradila.
Ali nešto je uvek nedostajalo.
Nije se smejao kao drugi očevi. Nije pričao mnogo. Kada bi se vraćao u Švajcarsku, izgledao je kao da mu je lakše kad odlazi nego kad dolazi.
Kada je iznenada preminuo od srčanog udara, svet nam se srušio. Sahranili smo ga, oplakali, i mislili da je priča gotova.
Nije bila.
Nekoliko dana kasnije stigla je koverta iz Švajcarske. Na njoj njegovo ime. Unutra — mali metalni ključ i adresa u Cirihu.
Majka je rekla da verovatno pripada nekom skladištu ili staroj sobi. Ipak, otišli smo.
Adresa je bila — stambena zgrada.
Pozvonili smo kod upravnika. Kada smo rekli ime mog oca, samo je klimnuo glavom i rekao:
„Da… on je bio dobar čovek.“
Otključao je stan.
Stan je bio mali, ali uredan. Namešten, čist, topao. Kao dom. Na stolu — fotografija mog oca. Ali nije bio sam.
Na slici je bio sa ženom koju nikada nismo videli.
I sa devojčicom.
Krv mi se sledila.
U fioci u dnevnoj sobi pronašli smo fasciklu. U njoj — pisma. Desetine pisama. Sva adresirana na nas. Majku. Mene. Brata.
Nijedno nije poslato.
U njima je pisao koliko mu nedostajemo, koliko se kajao što nas je napustio, koliko se plašio da se vrati i pogleda nas u oči. Pisao je da je u Švajcarskoj započeo novi život — ne zato što je želeo, već zato što je bio usamljen i slomljen.
Pisao je i o toj ženi. Rekao je da je bila bolesna. Da je dete ostalo bez oca. Da nije imao snage da ih ostavi.
Ali ni snage da se vrati nama.
Na kraju poslednjeg pisma pisalo je:
„Ako ikada saznate — nemojte me mrzeti. Nisam znao kako da budem otac na dva mesta.“
Stan je bio u potpunosti otplaćen. Na računu je ostavio novac za obe porodice.
Nikada nismo upoznali tu devojčicu.
Majka je dugo ćutala. Onda je rekla nešto što nikada neću zaboraviti:
„Nije nas izdao zbog druge žene. Izdao nas je jer nije imao hrabrosti da bira.“
Prodali smo stan. Novac podelili kako je tražio u pismu.
Ali istinu nismo mogli da podelimo — svako ju je nosio sam.
Danas razumem oca više nego ranije.
Ali ga i dalje boli što je ceo život proveo između dva sveta — a nije pripadao nijednom.
