Moj otac nikada nije voleo mog verenika. Govorio je da mu „ne miriše na dobro“, ali nikada nije objasnio zašto. Mislila sam da preteruje.
Udala sam se uprkos svemu.
Pred kraj svadbe izveo me je napolje i dao mi staru fotografiju. Na slici — moj muž, mnogo mlađi, zagrljen sa ženom koja je neverovatno ličila na mene.
Rekao mi je:
„To je ćerka mog najboljeg prijatelja. Ostavio ju je trudnu i nestao. Uništio joj život.“
Noge su mi se odsekle. Suočila sam muža — prvo je negirao, a onda priznao. Rekao je da je „to bilo davno“ i da nije znao šta radi.
Saznala sam još gore — dete postoji.
Te noći sam skinula venčanicu i otišla. Brak je trajao šest sati.
Otac me je samo zagrlio i rekao:
„Bolje jedan bolan dan nego ceo život.“
