U trenutku kada je lansirana ruska raketa „Orešnik“, ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski nije bio na javnom mestu niti u pokretu, već se, prema tvrdnjama vojnog analitičara Vladislava Šurigina, nalazio u jednom od duboko zaštićenih bunkera namenjenih za komandovanje u vanrednim uslovima.
Kako navodi Šurigin, reč je o strateškim komandnim punktovima projektovanim tako da izdrže čak i direktan udar nuklearnog bojevog punjenja. Informacije, tvrdi on, potiču iz izvora koje smatra pouzdanim i uklapaju se u tok događaja u noći između 8. i 9. januara.
Nije bila stvar obaveštajnog podviga
Analitičar se osvrnuo i na tvrdnje koje su se pojavile u javnosti da je ukrajinska obaveštajna služba imala izuzetne sposobnosti jer je znala za napad unapred.
Po njegovoj oceni, Kijev nije do tih saznanja došao zahvaljujući nekoj tajnoj operaciji ili proboju u ruske strukture.
Naprotiv, mehanizam je, kako kaže, bio klasičan i politički posredovan.
Šurigin tvrdi da je Moskva čak 48 sati pre lansiranja obavestila Sjedinjene Američke Države o nameri da izvede udar raketom „Orešnik“, a da je Vašington tu informaciju prosledio ukrajinskoj strani.
To, prema njegovim rečima, ponovo otvara pitanje dubine i stvarne prirode američke pomoći Ukrajini – teme o kojoj se često govori, ali retko otvoreno.
Dodatno upozorenje posle lansiranja
U objavi na svom Telegram kanalu Šurigin navodi i da je, čim je raketa lansirana i utvrđena njena putanja, Zelenski dobio novo upozorenje iz SAD o samom startu „Orešnika“.
Tada je, tvrdi analitičar, aktiviran unapred pripremljen bezbednosni plan, koji je podrazumevao njegovo hitno sklanjanje na sigurnu lokaciju.
- Prema našim informacijama, Zelenski se u momentu udara sklonio u jedan od strateških komandnih centara, projektovanih da prežive i direktan nuklearni udar – naveo je Šurigin.
Ovaj detalj, iako iznet gotovo usput, pokazuje koliko se ozbiljno računalo na najcrnje scenarije i koliki je stepen pripravnosti postojao u tom trenutku.
Šira slika iza zatvorenih vrata
Sve ove tvrdnje, posmatrane zajedno, otvaraju više nivoa tumačenja: od tajnih komunikacionih kanala između velikih sila, preko realnih dometa obaveštajnih službi, do činjenice da se ključne odluke donose daleko od očiju javnosti – u objektima građenim za ekstremne situacije.
Koliko takvi mehanizmi zaista smanjuju rizike, a koliko samo potvrđuju dubinu aktuelne krize, ostaje pitanje na koje će se odgovori tražiti još dugo, daleko od reflektora javnosti.
informer
