Moj muž i ja smo u braku 12 godina, i za sve to vreme nikada nismo otišli na pravi odmor. Poslednje dve godine štedeli smo svaki dinar kako bismo konačno otišli na krstarenje iz snova.
A onda, samo tri dana pre putovanja, dogodila se tragedija — njegov sin iz prethodnog braka, koji je imao 16 godina, poginuo je u saobraćajnoj nesreći izazvanoj nepažnjom.
Bila sam slomljena zbog njega, ali nisam mogla da zanemarim koliko sam sebe uložila u to putovanje — emocionalno i finansijski. Rekla sam mu: „Možeš da ostaneš, ali ja sam previše uložila da bih sada odustala.“ Nije rekao ništa. Samo je zaćutao.
Dok sam bila na krstarenju, pozvao me. Zaledila sam se kad sam čula njegov glas. Rekao je: „Ne vraćaj se više u ovu kuću!“
Bila sam u šoku. Kasnije sam saznala da je sve moje stvari izneo na travnjak i zamolio moju majku da dođe po njih. Celo putovanje mi je bilo upropašćeno.
Kada sam se vratila, rekao mi je da je već podneo papire za razvod — rekao je da ne može da živi sa nekim ko je mogao da ode baš kada mu je sin preminuo. U početku sam mislila da to govori iz bola i šoka. Ali sada vidim da je bio ozbiljan.
Stalno se pitam: da li je zaista bilo previše to što sam otišla na putovanje koje sam planirala i štedela dve godine? Nisam želela da sve to bacim u vodu nakon tolikog truda. Ali sada možda gubim sve drugo.
Da li mislite da sam pogrešila? Imate li neki savet za mene?
