U braku sam više od 13 godina. Naš život je uglavnom bio miran, ali jedna stvar je oduvek kvarila taj mir — moja svekrva. Od prvog dana me nije podnosila: kritikovala je moj izgled, moje kuvanje, moj način života. Govorila mi je da sam glupa i nedovoljno dobra za njenog sina.
Tokom jedne žestoke svađe, potpuno je izgubila kontrolu. Pred svima mi je u lice rekla da sam bila slepa celog života i da nikada nisam primetila „očigledno“ — da moja ćerka uopšte ne liči ni na mene ni na mog muža, već na njegovu bivšu devojku, koju je ona oduvek obožavala.
Te reči su me slomile. A onda je izgovorila ono najgore.
Otkrila mi je da su moj muž i ona godinama unazad, bez mog znanja, doneli odluku koja mi je zauvek promenila život. Kada smo zbog problema sa začećem pristali na vantelesnu oplodnju, nisam znala da je donor jajne ćelije bila upravo njegova bivša. Sve je bilo isplanirano. I prećutano.
Suočila sam se s mužem istog dana. On nije video problem — rekao je da je sve urađeno „razumno“ i „za dobro porodice“. Za mene je to bila izdaja.
Otišla sam od njega, povela ćerku sa sobom i uzela vreme da razmislim. Istina boli, ali jedno znam sigurno: bez obzira na sve, ona je moje dete i moja ljubav prema njoj nikada neće zavisiti od tuđih laži i planova.
