Sada sam četiri meseca trudna s njegovim detetom. I sinoć se sve promenilo. Njegova žena me je pozvala. Na moje iznenađenje, znala je sve — moje ime, koliko imam godina, gde živim… pa čak i to da sam trudna s njenim mužem.
Ali ono što me najviše šokiralo bila je njena smirenost. Nije vikala, nije me vređala. Samo je rekla da ima nešto što moram da čujem i zamolila me da se nađemo u jednom kafiću. Pristala sam, iako sam imala loš predosećaj.
Duboko žalim što ga nisam prvo pozvala i rekla mu da konačno mora da raščisti stvari. Umesto toga, otišla sam.
Zamolila me da njemu ništa ne govorim o našem susretu. Rekla je da bi pokušao da me odvrati, ali da mora da mi kaže nešto što može promeniti tok svega.
Kad sam stigla, odmah sam je prepoznala. Bila je potpuno suprotna slici koju mi je on godinama slikao – dostojanstvena, tiha, sigurna u sebe. I nije došla sama. Sa sobom je povela njihovu decu – ćerku i sina. Pozdravili su me mirno, kao da sam prijatelj njihove majke. A onda me je ona predstavila kao: „Osobu koja nosi bebu njihovog oca.”
Nisam mogla da dišem.
Sedela sam ukočeno dok su me deca gledala bez mržnje, bez suza. I tada je ona izgovorila: „Znam za sve njegove afere. Mislila sam da mogu da ih ignorišem dok ne dođe dete. Ali sada, kada si ti trudna, sve se menja. Želim da pričamo kao majke.”
Bila sam zatečena. Rekla je da se razvela od njega pre nekoliko meseci i da želi da se njena deca upoznaju s detetom koje nosim, da budu deo njegovog života. U početku sam mislila da je ludost, da je to neka vrsta igre.
Ali onda je ćerka rekla nešto što mi je sledilo krv u žilama:
„Želimo da upoznamo bebu. To je naš brat ili sestra.“
Nisam znala šta da kažem. Pogledala sam u njih i videla iskrenost. Moje srce je bilo pomešano sa strahom, krivicom i nekom čudnom vrstom nade.
Otišla sam odatle potpuno izgubljena. Još uvek nisam rekla ništa njemu. Ne znam kako da nastavim. Da li da budem deo te porodice koju nikada nisam želela da razbijem?
