Moja supruga radi dva posla s punim radnim vremenom i zarađuje solidnu šestocifrenu sumu. Ja ne radim toliko, pokušavam da pronađem sebe. Nedavno je dala svojim roditeljima veliku sumu novca da kupe auto. Moji nisu dobili ništa. Izgubio sam živce i napravio skandal. Na moje iznenađenje, samo me pogledala i čvrsto rekla: “Odlučila sam da…”
„Odlučila sam da prestanem da te finansijski nosim na leđima“, izgovorila je mirno, kao da govori o vremenskoj prognozi. Zbunjeno sam je pogledao, jer nisam mogao da poverujem da to čujem od žene koja je poslednjih nekoliko godina praktično održavala naš dom.
Objasnila je da već dugo oseća pritisak, da radi preko svojih granica, i da joj postaje teško da bude jedina koja vuče sve konce. Rekla je da nema problem da pomaže svojim roditeljima jer su joj godinama pomagali, podržavali je u školovanju, i čuvali nas kada nismo imali kome drugom da se obratimo.
„Tvoji roditelji su divni ljudi,“ rekla je, „ali ti moraš da naučiš da ti budeš ta osoba koja brine o njima. Ne ja, umesto tebe.“
Zabolelo me je, ali sam znao da ima pravo. Napravio sam scenu jer je bilo lakše da okrivim nju nego da priznam sebi da sam nezadovoljan sobom, da lutam, da tapkam u mestu dok ona gradi karijeru.
Nastavila je:
„Pružiću ti podršku dok tražiš sebe, ali neću da finansiram tvoju pasivnost. Želim partnera, ne još jedno dete o kome moram da brinem.“
Te večeri, prvi put posle dugo vremena, osećao sam se postiđeno. Ne zbog novca — već zato što je u meni videla nekoga ko se predao.
Sutradan sam se prijavio za posao. Nije prestižan. Nije savršen. Nije moj „san“. Ali je početak.
A ona… ona je prvi put posle dugo vremena rekla:
„Ponovo vidim u tebi čoveka kojeg sam zavolela.“
