„Mnogo sam žrtvovala za svoju kćerku… Čak sam odgodila penziju da joj platim postdiplomski studij. Prošle sedmice, u ležernom razgovoru, pitala sam je: ‘Dušo, hoćeš li mi dozvoliti da se uselim kod tebe kad ostarim, je l’ tako?’ Njen odgovor: ‘Ne mama, izvini! Ali rado ću te posjećivati u staračkom domu.’ Bila sam potpuno šokirana, pa sam odlučila da preokrenem igru …“
Kada sam čula ćerkin odgovor, srce mi se bukvalno stegnulo. Nisam mogla da verujem da dete kojem sam dala sve – baš sve što sam imala – tako lako može da izgovori da će me smestiti u dom kada ostarim.
Nisam joj ništa rekla te večeri. Samo sam se povukla u svoju sobu i dugo sedela u tišini. Sve uspomene, godine odricanja, podizanja, školovanja… sve mi je prolazilo kroz glavu. Počela sam da shvatam nešto što me zabolelo više nego ijedna rečenica — da sam je naučila da se navikne da joj sve bude servirano.
I zato sam odlučila da preokrenem igru.
Sutradan sam ustala rano, otišla u banku i povukla najveći deo svoje ušteđevine — ne da bih je kaznila, već da bih postavila jasne granice. Kada je došla kući, mirno sam joj rekla:
„Dušo, pošto si rekla da ćeš me posećivati u domu, od danas više ne plaćam tvoje račune, kurs, ni stan. Vreme je da budeš odrasla žena. Ako ja mogu sama — možeš i ti.“
U prvom trenutku je mislila da se šalim. Onda je počela da se ljuti. A onda… da plače.
Nakon par dana, kada se malo smirila, došla je kod mene potpuno drugačijim tonom:
„Mama, izvini. Nisam mislila ono u domu… Izgovorila sam glupost. Navikla sam da si ti uvek tu. Ali ne želim da te izgubim.“
Prvi put posle dugo vremena imale smo iskren razgovor — o granicama, odgovornosti, zahvalnosti.
Ne znam šta nosi budućnost, ali jedno znam:
Nekad moraš da naučiš dete da bude odraslo… čak i ako je to najteža lekcija koju i ti i ono morate da položite.
