Moj sin (34) je poginuo pre 3 meseca u saobraćajnoj nesreći, ostavivši iza sebe svoju ženu Amandu (29) i dvoje dece. Živeli su u mojoj kući 7 godina. Posle sahrane sam joj rekla: “Moraš da se iseliš. Moja kuća nije besplatan smeštaj za parazite.” Nije rekla ništa.
Nakon što sam joj hladno rekla da mora da se iseli, Amanda je samo klimnula glavom, bez svađe, bez suza. Spakovala je sebe i decu u roku od nekoliko dana i otišla u malu iznajmljenu sobu na drugom kraju grada. Nisam je zvala, nisam se raspitivala. Smatrala sam da sam uradila pravu stvar — moj sin je bio moj jedini prioritet, a ona je „preživljavala na moj račun“.
Tri nedelje kasnije, na vrata mi je pokucao čovek iz opštine. U ruci je držao koverat i rekao:
„Gospođo, potrebno je da potpišete dokumentaciju povezanu sa pomoći porodici poginulog.“
Zbunila sam se, jer ja nikada nisam tražila nikakvu pomoć.
„To nije za vas“, dodao je. „Vaša snaja je tražila državnu pomoć kako bi mogla da zbrine decu. Ali… odbijena je.“
Pitala sam ga zašto.
Rekao mi je tiho, kao da ga je sramota:
„Zato što je navela da ste vi odbili da pomognete njima nakon smrti vašeg sina… i da nemaju gde da žive.“
Prvi put nakon njegove smrti ostala sam bez vazduha. Osetila sam sram, pravi, gorući sram.
Narednog jutra otišla sam do adrese na kojoj je bila prijavljena. Moja snaja je otvorila vrata — izmršavela, podočnjaci, deca sklupčana na starom kauču. Nije me ni pogledala.
Stajala sam u hodniku kao uljez u sopstvenom životu.
„Amanda… zašto mi ništa nisi rekla?“ pitala sam tiho.
Podigla je pogled i rekla nešto što mi je zauvek promenilo sve:
„Rekla sam ti jednom. Na dan sahrane. Rekla sam ti da nemamo gde. A ti si odgovorila da te nije briga. Vaš sin… vaš sin to nikada ne bi uradio mojoj majci.“
Nisam mogla da progovorim. Ona nije vikala, nije plakala — samo je izgledala istrošeno, kao da je izgubila i poslednju trunku snage.
Tada sam shvatila šta sam uradila: odbila sam poslednji deo svog sina. Oterala sam jedine osobe koje su ga volele isto koliko i ja.
Sada im svakog dana nosim hranu, plaćam stanarinu i pokušavam da ispravim nešto što verovatno nikada neću moći u potpunosti.
Jer najgore što čovek može da uradi… jeste da zaboravi na dobrotu svog deteta.
I najveća kazna je kada shvati da nije bio ni blizu onoga što je njegovo dete želelo da bude.
