Bila sam vaspitačica u vrtiću i te godine sam imala grupu punu živahnih mališana. Ali jedna devojčica, Mila, uvek mi je nekako posebno privlačila pažnju — tiha, nežna, uvek s osmehom, ali u njenim očima je postojalo nešto kao da stalno nešto skriva.
Tog dana ostala je poslednja u vrtiću. Sat je već prošao radno vreme, a njena mama se nije pojavila. Pozvala sam je nekoliko puta, ali se niko nije javljao. Imala sam osećaj u stomaku — kao da nešto nije u redu. Taj osećaj nije bio racionalan, ali bila sam toliko uznemirena da sam jednostavno MORALA da odem do njihove kuće.
Napravila sam spisak neophodnih poziva, obavestila direktorku i uz Milu krenula prema njenom stanu. Ceo put je ćutala, samo je stezala moju ruku.
Kada smo stigle, pozvonila sam… ništa. Pokucala jače. I onda — Mila tiho kaže: „Teta, mama je jutros rekla da je boli glava i da će malo da legne…“
Srce mi se steglo.
Vratila sam se korak unazad i primetila da su vrata zapravo odškrinuta. Ušla sam i povikala njeno ime, ali odgovora nije bilo. Ušla sam u spavaću sobu — a ona je ležala nepomično na podu, potpuno bleda.
Od tog trenutka sve je bilo kao magla. Hitna, policija, komšije… Ispostavilo se da je žena imala težak neurološki napad i da je izgubila svest nekoliko sati ranije. Da je Mila otišla iz vrtića kao obično, sama bi ušla u stan i zatekla majku u tom stanju.
Lekari su kasnije rekli da smo došle u poslednjem trenutku.
Mila je sedela sa mnom u hodniku bolnice, držala me za ruku i šapnula:
„Znala sam da ćete doći. Vi uvek znate kad nešto nije dobro.“
Tog dana sam shvatila da ponekad intuicija vaspitača nije samo intuicija — ponekad je to ono malo unutrašnje zvono koje nas vodi da spasimo život.
