Srela sam svoju bivšu učiteljicu u autobusu. Odmah me je pitala jesam li dobro, da li sam udata. Uzela me za ruku i pogledala prstenje. Rekla sam joj da je sve u redu – sa mužem i sa roditeljima. A onda je odjednom izgovorila:
„Ne, to ne može biti!“ – to su bile reči moje bivše učiteljice koje su me potpuno zaledile. Gledala me je tako čudno, kao da zna nešto što ja ne znam. Pokušala sam da se nasmejem i opušteno kažem da je sve savršeno, da sam srećno udata i da živim mirno.
Ali ona je i dalje držala moju ruku i počela je da je okreće, kao da nešto traži.
„Ovaj trag… ovo nije dobro“, šapnula je.
Pogledam svoju ruku – na korenu prstiju imali su se vide male modrice koje sam pripisivala „svoj nespretnosti“ jer sam često radila po kući, nosila kese itd.
Učiteljica me je tada pogledala najiskrenijim, najtužnijim očima i rekla:
„Znaš… ja sam decenijama gledala djecu i žene koje trpe tihe udarce, tiha poniženja. Ove modrice… nisu slučajne. Ne izgledaju kao udar na ivicu ormara. Ovo su modrice od stiska. Od ruke koja je prejaka.“
U tom trenutku kao da mi je neko istrgnuo vazduh iz pluća. Zbunjeno sam se branila, govorila da moj muž nikada nije digao ruku na mene. Da je možda malo ljubomoran, malo impulsivan… ali nikada nasilan.
Učiteljica je odmahivala glavom.
„Nemoj se lagati, dušo. Toliko si me puta gledala kao dijete kad te je nešto boljelo. I sada te gledam isto tako.“
A onda je rekla najteže:
„Ako želiš, siđi sa mnom na sljedećoj stanici. Samo da popričamo. Ako ne želiš – ja ću ćutati, ali znaj da ti je život u opasnosti, samo to želim da čuješ.“
Stigli smo na moju stanicu. Srce mi se steglo. Sišla sam – sama.
Te večeri, kad sam ušla u stan, muž je odmah primetio da sam uznemirena i pitao me šta se dogodilo. Kad sam počela da mu prepričavam susret, lice mu se izobličilo. Uhvatio me za ruku – baš za onu sa modricama.
„Nije valjda da ti ona baba puni glavu glupostima?! Jesi li joj rekla nešto o nama?!“
Stisak… baš onaj koji ostavlja trag.
Tad sam shvatila.
Sve modrice koje sam racionalizovala.
Sva opravdanja koja sam nalazila.
Sva ćutanja koja sam gutala.
Učiteljica je bila u pravu.
Te noći otišla sam kod roditelja. Nisam se vratila.
I dan-danas mislim – da je nisam srela u autobusu, možda nikada ne bih imala hrabrosti da napustim ono što me tiho uništavalo.
