Moja sestra se udavala i bili smo svi oduševljeni. Ali kada je pozivnica stigla — šok.
Na pozivnici je, pored lepog teksta, stajala rečenica: “Molimo vas da na venčanje ne dovodite decu.”
Ja sam majka troje male dece i to mi je tako teško palo da sam prvo mislila da je greška.
Nazvala sam sestru, pitala je da li je to stvarno moralo da stoji i da li je svesna da bi to značilo da ja, realno, ne mogu da dođem. Ona mi je hladno rekla:
“To je moj dan. Deca prave buku, trče, plaču, ne želim haos. Ili dođi sama, ili nemoj.”
Plakala sam celu noć.
Odgojile smo se zajedno, čuvala sam nju, njenu decu kad je trebalo, bila tu za sve. A sad, kao da ja i moja deca nismo deo njene porodice.
Muž je rekao: “Idi sama, nema smisla da se zameraš.”
Ali nešto u meni se prelomilo.
Došao je dan venčanja — a ja nisam došla.
Obukla sam decu najlepše, spremila mini proslavu kod kuće i napravila im „maminu specijalnu zabavu“. Napravili smo fotografije, snimke, tortu… I sve okačila na društvene mreže uz opis:
“Nekad porodica bira glamur pre ljubavi. Ja biram svoju decu.”
E onda je krenula drama.
Sestra me zvala besna, vrištala da sam joj uništila dan jer su je svi pitali gde sam.
Rekla sam samo:
“Ako moja deca nisu dobrodošla — nisam ni ja. Tačka.”
Od tog dana skoro ne pričamo. Mnogi kažu da sam prenaglo reagovala… ali ja mislim da majka nikad ne treba da bira između porodice i „protokola“. Ne kajem se ni sekundu.
