Živim u stambenoj zgradi već pet godina i mogu da kažem da nikada nijednom komšiji nisam napravila problem. Uvek sam bila tiha, kulturna, radim od kuće, ne pravim proslave, nemam malu decu, nemam kućne ljubimce.
Ipak, jedan komšija sa trećeg sprata se bukvalno zakačio za mene bez ikakvog razloga. Svako malo bi zvao policiju i prijavljivao da pravim buku — čak i u danima kada nisam ni bila kod kuće.
Prvi put su policajci došli, proverili, videli da je sve u redu i otišli. Drugi put isto. Treći put su već počeli da mi govore kroz osmeh:
„Znamo, opet on.“
Istina je da mi je to počelo toliko da smeta da sam se plašila i da uključim usisivač posle 18h. Nema goreg osećaja nego kad neko pokušava da ti upropasti mir bez ikakvog razloga.
A onda — karma.
Pre tri nedelje čujem galamu na hodniku, zvono na vratima, i policija ulazi… ali ne kod mene, nego kod njega!
Posle sat vremena izlaze sa njim, a kasnije smo saznali razlog — pravio je preprodaju robe iz garaže, navodno i neke ilegalne stvari. Komšija ga je prijavio, ali ne neko iz zgrade — nego njegov rođeni brat.
Zamisli ironiju: čovek koji je mene mesecima proganjao zbog „buke“ zapravo se bavio stvarima zbog kojih mu preti ozbiljna kazna.
Sad ga više nema u zgradi. A ja napokon dišem normalno i usisavam kad hoću.
I da, priznajem — kad su ga odveli, samo sam tiho spustila kafu i rekla u sebi:
„Pravda postoji.“
