Tužna priča, koja potresa Balkan duže od veka, je ona o malom Zvonimiru Barabašu, koji je preminuo kada je zaspao usred zime na grobu svoje majke.
Na varaždinskom groblju stoji stari kameni spomenik koji već više od jednog veka čuva tihu priču o ljubavi, čežnji, patnji i večnom zagrljaju majke i sina.
Pod hladnim kamenom počiva mali Zvonimir Barabaš – dečak koji je, prema predanju, jedne zimske večeri otišao da potraži toplinu i ljubav na grobu svoje pokojne majku i – zaspao! Ujutru su ga pronašli – mirnog, spokojnog, kao da je konačno stigao tamo gde je oduvek želeo da bude.
Na njegovom nadgrobnom spomeniku jednostavno piše:
“Ovde počiva Zvonimir Barabaš 1855-1864. Mir večni”.
Njegov spomenik prikazuje usnulo dete kako leži na majčinom grobu i simbolizuje večnu povezanosti između majke i sina.
Prema predanju, Zvonimir je imao samo devet godina kada je ostao bez majke. Svaki njegov odlazak na groblje bio je pokušaj da oseti blizinu koja mu je nedostajala.
Te zime, vođen detinjom tugom i ljubavlju, došao je ponovo – i nije se vratio. Ljudi su ga zatekli na snegu, sklupčanog, kao da spava u majčinom naručju.
Danas, vek i po kasnije, prolaznici i meštani i dalje zastanu pored njegovog groba. Donose sveće, tiho se prekrste i šapuću: “Otišao kod majke u krilo”.
Ta jednostavna rečenica u sebi nosi svu težinu i nežnost jedne neugasle ljubavi. U vremenu kada se često zaboravlja šta znači toplina, prisnost i odanost, spomenik malog Zvonimira podseća da ljubav, čak i kada telo prestane da diše, nastavlja da živi – tiho, postojano i – večno!
Informer.rs
