Ja sam samohrani otac svoje četvorogodišnje kćeri Alisi. Njena majka je preminula nekoliko dana nakon njenog rođenja i od tog trenutka život mi se preokrenuo. Vaspitavanje deteta potpuno sam, u ranim dvadesetim, nije bilo lako, ali Alisa je postala moj razlog, moj svet i moja snaga. Sve sam radio da joj ništa ne nedostaje i mislio sam da znam svaki njen korak, svaku naviku, svaki izraz lica.
U poslednjih nekoliko meseci, moji najbolji prijatelji počeli su da je zovu kod sebe češće nego ranije. U početku mi je to bilo simpatično — pomagali su mi kad mi je bilo najteže, bili su tu kada sam ostao sam, i mislio sam da samo žele da mi olakšaju. Ali ubrzo sam počeo da primećujem promene. Svaki put kada bih je doveo kući, bila bi neobično tiha, kao da nešto razmišlja. Nekad bi šaputala sebi nešto pre spavanja, kao da ponavlja rečenice koje nikada nisam čuo.
Jedne noći, dok je spavala, telefon je zazvonio. Broj je bio sakriven. Javilo se samo tiho disanje i jedva čujan šapat: „Ne daj joj da ide kod njih više.“ Zaledio sam se. Pre nego što sam uspeo da bilo šta pitam, poziv je prekinut. Te noći nisam oka sklopio.
Sutradan sam skupio hrabrost i pitao svoje prijatelje direktno zašto je stalno zovu. Pogledali su se, zbunjeno, kao da se dvoume da li da progovore. Na kraju su, duboko uzdahnuvši, rekli: „Alisa liči na nju. Previše.“ Nisam razumeo šta govore, pa sam pitao na koga misle. „Ne na tvoju suprugu,“ rekli su. „Na devojku koja je nestala u našem kraju pre pet godina.“
Sećam se te priče. Celo mesto ju je tražilo. Nestala je bez traga.
„Ima iste oči. I ponekad priča kao ona“, dodali su. U stomaku mi se sve stezalo. Nisam znao da li da se nasmejem, naljutim ili uplašim. „To je dete“, rekao sam im. „Moje dete.“ Oni su ćutali.
Te večeri Alisa se probudila iz sna, došla do mene, zagrlila me i tiho rekla: „Ne brini, tata. Ja sam tvoja.“ Zagrlio sam je čvršće nego ikad. Nisam verovao u natprirodno, nikada do tada. Ali od tog dana, ponekad u tišini stana, kao da osluškujem… da li šapuće reči koje nikada nije mogla čuti od mene.
A svaki put kad zazvoni sakriven broj, srce mi preskoči. Ne znam da li je sve slučajnost, paranoja ili nešto drugo — ali jedno znam sigurno: više je ne puštam nikome bez mene.
