Danas me je iznenada pozvala učiteljica mog najmlađeg sina. Glas joj je bio ozbiljan i rekla je da odmah dođem po dijete jer je “sav us*an”. Na poslu sam se jedva izborio da me šef pusti – žena nije mogla da izađe jer je bila dežurna – pa sam ja otrčao u školu.
Kada sam stigao, sin je stajao pored učionice, lice mu je bilo crveno od stida, a učiteljica me je dočekala nervozno i rekla mi da ga što prije vodim kući i okupam jer je nepodnošljivo zaudarao.
Šta se zapravo desilo.
Na putu kući sam ga upitao kako je moglo da mu se to dogodi. Pogledao me je onako nevino i rekao:
“Tata, takmičili smo se ko će jače i duže da prdne. Ja sam se baš napregao da pobijedim… i eto, malo sam se us*o.”
U tom trenutku nisam znao da li da se smijem ili da se ljutim.
Iako je cijela situacija bila neprijatna, nisam mogao da sakrijem osmijeh. Pomislio sam: “Nadam se da je bar pobijedio, da barem iza svega stoji neka ‘pobjeda’.”
Djeca su djeca, njihovi nestašluci su ponekad urnebesni i neočekivani. Mene je ovaj događaj podsjetio da, iako nas često dovode u nezgodne situacije, ipak su oni naša radost i naš ponos.
