“Davala sam odjeću za djevojčicu od 2–3 godine. Javila mi se žena, rekavši da je u jako teškoj situaciji, da njena kćerka nema što nositi, pa me pitala mogu li joj poslati tu odjeću poštom o svom trošku. Prvo joj nisam povjerovala, ali onda sam pomislila:
„Ko zna šta se stvarno dogodilo?“ Pa sam joj poslala sve na vlastiti trošak.
Godinu dana kasnije, stigao je paket. U njemu su bili orašasti plodovi, suho voće, domaća marmelada i druge delicije. Poslala ga je ta ista žena. Ispalo je da je njezina crna epizoda u životu prošla, muž je našao dobar posao, a ona je odlučila zahvaliti svima koji su im pomogli u teškom trenutku. Bilo je to vrlo iznenađujuće i lijepo.
Nakon tog paketa, život mi se nekako promenio. Počela sam da verujem da dobrota uvek nađe put da se vrati. Nekoliko puta smo se čule telefonom i otvorila mi se – ispričala mi je kako je tada mislila da neće izdržati, da su joj dani prolazili u suzama i beznađu, ali da je upravo tuđa podrška, pa makar i kroz odeću za dete, bila znak da nije sama.
Danas, kad god oblačim svoju ćerku, setim se tog osećaja i naučila sam da nikada ne potcenjujem moć malih gestova. Nekome to što meni ne znači mnogo – može biti svetlost u najtamnijem trenutku.
I zato sam odlučila da, kad god mogu, pomognem dalje. Jer nikad ne znaš kome tvoja sitnica može promeniti ceo život.
