Dugo sam krao u jednoj samoposluzi. Redovno bih uzimao ogromne iznose u robi, a da niko ništa ne primeti. Sve sam radio smišljeno – šarmirao sam jednu radnicu, uvek joj se osmehivao, komplimentirao, vodio je u priču… Dok je ona bila u „oblacima“, ja sam punio džepove i kese. Mislio sam da sam pametan i da sam prevario sistem.
Ali onda sam saznao nešto što me je potpuno slomilo. Sve ono što sam ja odneo, sve manjkove koje je gazda otkrivao, upravo je ona morala da nadoknadi. Nisu teretili vlasnika, nisu teretili nikog drugog – ona je plaćala iz svog džepa.
A onda sam čuo i ono što mi je još teže palo… Ta devojka živi s nepokretnom majkom, a izdržava i mlađeg brata i sestru. Radi po ceo dan, trpi poniženja i napade kupaca, i sve to samo da bi prehranila svoju porodicu. A ja sam svojim „trikovima“ i „pametovanjem“ njoj bukvalno oduzimao hleb iz ruku.
Od tog saznanja osećam toliku krivicu da me izjeda svakog dana. Više nisam kročio u tu prodavnicu, nisam imao snage da je pogledam u oči. Ušao sam u začarani krug griže savesti i stalno vrtim isto pitanje u glavi – kako sam mogao da budem toliko slep i sebičan?
