Odrasla sam verujući da je moj otac najpošteniji i najbolji čovek na svetu. Bio je stub porodice, vredno je radio i uvek se trudio da meni i mami ništa ne fali. U mojim očima bio je heroj, neko na koga sam želela da ličim.
Jednog dana, sasvim slučajno, dok sam premeštala stare stvari na tavanu, pronašla sam kutiju sa pismima. Isprva sam mislila da su to stara ljubavna pisma između njega i mame. Međutim, dok sam čitala, otkrivala sam poruke druge žene – pune ljubavi, zahvalnosti i detalja o njihovim susretima.
Šokirala sam se kada sam shvatila da je tata imao drugu porodicu. U pismima je spominjala decu – moju polubraću i sestre za koje nisam imala pojma da postoje. Srce mi se steglo, nisam mogla da verujem da je čovek koga sam uzdizala u nebesa vodio dvostruki život.
Te noći nisam oka sklopila. Sve slike iz detinjstva, sve naše uspomene, počele su da dobijaju drugačiji smisao. Osećala sam se izdato i povređeno. Nisam znala da li da razgovaram s mamom, da li je ona znala sve vreme ili je i ona bila prevarena kao i ja.
Danas, kada prođe malo vremena, još uvek pokušavam da svarim tu istinu. Još uvek ga volim, jer je moj otac, ali ta slika „heroja“ u mojim očima zauvek je poljuljana. Više ništa nije isto.
