MJoš kao devojčica naišla sam na sadržaj koji nije bio za moje godine i to me je zbunilo i na neki način oblikovalo moj pogled na ljubav i bliskost. Počela sam prerano da razmišljam o stvarima koje nisam razumela i sve sam počela da posmatram kroz prizmu onoga što sam videla.
Prve veze u tinejdžerskim godinama bile su obeležene mojim strahom da ću ostati sama. Verovala sam da moram da se ponašam na određeni način da bih zadržala nekoga kraj sebe. Kada sam sa šesnaest godina uplovila u novu vezu, bila sam spremna da trpim i da radim ono što nisam želela – samo iz straha da ne budem napuštena.
Najveći udarac doživeo me je kada sam bila žrtva nasilja. To iskustvo me potpuno poljuljalo i od tada sam lutala, pokušavajući da pronađem kontrolu i sigurnost na pogrešnim mestima. Umesto da potražim pomoć, sve dublje sam tonula u obrasce ponašanja koji su me još više udaljavali od sebe i od onoga što mi je zaista trebalo – ljubavi, poštovanja i razumevanja.
Godinama sam pokušavala da prazninu popunim površnim vezama. To me je činilo depresivnom i otuđenom od ljudi, a najgore od svega – osećala sam se kao da gubim deo sebe. Ljudi oko mene su počeli da primećuju promene, a čak sam i sestru izgubila jer nije mogla da podnese atmosferu u kojoj smo živeli.
Danas živim u drugom gradu i pokušavam da pronađem snagu da krenem iz početka. Znam da mi je potrebna pomoć i da ne mogu ovako dalje. Svaki put kada poželim da se vratim starim navikama, setim se koliko me je to uništilo i koliko sam izgubila.
Još uvek se borim sa sobom, ali verujem da je moguće izaći iz tog začaranog kruga i pronaći ono pravo – iskrenu ljubav i život bez straha da ću ostati sama.
