Danas kada nekoga nazovemo đilkoš, obično mislimo da je neotesan, nevaspitan, glasan ili da se ponaša kao da je „sišao s planine”.
U srpskom jeziku ova reč ima isključivo negativnu konotaciju, jer je najčešće koristimo kao uvredu ili onda kad želimo da opišemo nekoga ko nema manire.
Međutim, poreklo reči đilkoš je mnogo drugačije.
Đilkoš potiče od turske reči delikoz, koja se u originalu koristila za opis mladića iz ugledne i bogate porodice, često lepog i dobro obučenog i obrazovanog, ali i pomalo razmaženog i hirovitog.
Dakle, izvorno značenje u Turskoj nije bilo uvredljivo – naprotiv; u Osmanskom carstvu ova reč imala je prizvuk prestiža.
Tokom vremena, značenje se u srpskom jeziku izokrenulo. Od „mladića iz fine kuće” došli smo do sinonima za „galamdžiju bez manira”.
Tako danas kod nas đilkoš nosi pežorativan ton i označava nekoga ko je prost, neotesan ili nevaspitan, iako izvorno nema takvo značenje. Ovo nije jedini primer da reči iz turskog jezika kod nas dožive potpuni zaokret u značenju, ali đilkoš je svakako jedan od najupečatljivijih.
(Espreso/BlicŽena/Snežana Moldovan/Prenela: N.J)
