Jednom prošle godine, potpuno običan dan, rešim ja da operem kosu. Uletim u kupatilo, pustim toplu vodu, nasapunam kosu i – kao i uvek – zatvorim oči dok trljam šampon. Sve ide po planu, uživam u peni i tišini… sve dok ne otvorim oči. Mrak. Bukvalno ništa ne vidim.
Prva pomisao mi je da mi je šampon ušao u oči. Trljam ih, perem ih, ali i dalje – mrak. Sledeća misao: „Gotovo. Oslepeo sam. Šta sad?“
Međutim, nisam odmah paničio jer moji roditelji i brat često vole da me zezaju. Nije im strano da ugase svetlo dok sam u kupatilu, misleći da je to urnebesno smešno. Otvaram vrata iz kupatila očekujući bar malo svetlosti… ali ništa! Crnilo svuda oko mene. Tada mi srce počinje da lupa kao ludo. Vrištim kroz hodnik:
– „Ljudi, ne vidim ništa! OSLEPEO SAM OD ŠAMPONA!“
U tom trenutku, iz tame, pojavljuje se moj tata sa baterijskom lampom i osvetljava mi lice. Gleda me pravo u oči i, mrtav ozbiljan, kaže:
– „Pregoreli su osigurači, idiote.“
Trebalo mi je par sekundi da obradim šta mi je rekao… i onda prasak smeha! Meni laknulo što nisam slep, a njima bilo zabavno što sam u panici već planirao slepački štap i psa vodiča.
Od tada svaki put kad perem kosu, prvo proverim svetlo. Za svaki slučaj.
