Prespavao sam kod cure prvi put nakon nekoliko meseci zabavljanja. Sve je bilo super — veče, razgovori, bliskost… Ma idealno. Ujutro ustajemo, spremamo se, oblačimo, svako vuče svoje stvari, popravljamo frizure u prolazu i krećemo zajedno ka kuhinji.
U meni sve nekako lepo, osećam se blisko s njom, razmišljam kako ćemo sada zajedno popiti kafu, možda mi napravi neki tost ili jaja, nešto lagano… U tom trenutku me pogleda i pita:
“Jesi gladan?”
A ja se ozario kao dete koje čeka poklon, nasmejem se od uha do uha i kažem:
“Jesam!”
Mislio sam – evo sad sledi onaj momenat gde mi pokaže da joj je stalo, da brine, da joj je lepo sa mnom.
A ona, jedva gledajući od neprospavane noći, samo slegnu ramenima i reče:
“Ajde onda idi kući, doručkuj, pa ćemo se čuti kasnije.”
Bukvalno sam ostao zatečen. Nisam znao da li da se nasmejem, da se uvredim ili da joj čestitam na iskrenosti.
I eto, tako mi se jutro pretvorilo u tihu šetnju kući, sa zvukom praznog stomaka i jedne rečenice koja je srušila moju “romantičnu” iluziju.
