Udala sam se pre samo deset dana. Mislila sam da će početak braka biti najlepši period mog života – medeni mesec, smeh, zajednički planovi… Ali umesto toga, već sada znam da me svekrva ne može očima da vidi.
Danas, dok smo bile same u sobi, prišla mi je i hladno, bez trunke srama, rekla:
„Za tebe bi bilo najbolje da ne ostaneš trudna. Nemaš ti šta da rađaš u ovoj kući. Nema mesta za tebe ovde. Uskoro ćeš ti svoje kofere pakovati.“
Ostala sam bez reči. Ni kriva ni dužna, samo zato što sam odlučila da ne idem sa njom kod njenih prijateljica, da ne služim kafe i ne glumim domaćicu njenom društvu – postala sam neprijatelj broj jedan. Sve zato što sam pokazala da imam svoje mišljenje, da nisam spremna da budem ničija sluškinja.
Znam da su nekad snahe bile robinje – da su ćutale, trpele, služile i klečale pred svekrvama. Ali to vreme je prošlo. Bar za mene. Ako moj muž odluči da je njegova mama važnija od mene – neka ide i neka živi sa njom. Ja nisam rođena da budem ničija robinja.
Ako zbog toga brak ne opstane – neka. Nije ni prvi ni poslednji muškarac na svetu. Ali dostojanstvo i mir u glavi su mi vredniji od bilo kakvog prezimena.
I zato – devojke, žene, buduće snahe – ne pristajte na poniženja. Ne zaboravite da ste vredne i jake i da niste došle u nečiji život da biste se izgubile u njemu.
