Imao sam nepunih pet godina kada je počeo rat, 1992. godine. Sećam se, bio je običan dan, sve dok se u jednom trenutku nije stvorila neka panika u kući. Ljudi su ulazili i izlazili, majka je plakala, komšije su tiho šaptale. Rekli su mi da se tata neće više vratiti. Pala je granata među njih 110. Neki su poginuli, neki zarobljeni, a za mog tatu su rekli – nestao je.
Tada nisam ni znao šta tačno znači kad neko “nestane”. Mislio sam da se sakrio negde i da će uskoro izaći. Ali vreme je prolazilo, a njega nije bilo. I svake noći, bez izuzetka, sanjao sam ga. Dođe, priđe mi, klekne da me zagrli – i taman kad treba da me dodirne, neko ga pozove i on nestane. A ja se probudim sav u suzama.
U kući sam bio dosadan svima, znam da jesam. Pitao sam ko će sad da vozi tatin auto, šta će biti s njegovim stvarima, zašto niko ne ide da ga traži. Nisu znali šta da mi kažu. Samo bi me pomilovali po glavi i rekli da je tata bio hrabar.
Ali ja sam znao da je živ. Nekako sam to osećao. I govorio sam svima: “Biće tata, doći će.” Nisu mi verovali, mislili su da je to samo nada jednog malog deteta.
A onda, 72 dana kasnije – stiglo je pismo. Moj tata je živ. Bio je ranjen – metak u stomaku, geler u grudima – i zarobljen. Preživeo je i sada ide kući. U selu se proširila vest, svi su čekali autobus. Padala je kiša, ljudi su plakali i molili se. I onda… iz autobusa izlazi mršav čovek, sav u blatnjavoj uniformi. Ali oči su mu bile iste – to je bio moj tata.
Nisam znao da li da potrčim ili da vrištim. Samo sam stajao, a onda sam mu prišao. Kleknuo je, baš kao u snovima. Samo ovaj put me nije pozvao niko da ga odvede. Ovaj put me je zagrlio. I taj zagrljaj… to je bio najneobičniji i najlepši zagrljaj na svetu.
Tada sam opet postao kompletno dete. Moj tata se vratio.
