Muž i ja smo tog dana izveli našu četrnaestomesečnu bebu u park. Sunce je sijalo, bio je onaj prvi pravi prolećni dan kad ljudi konačno izađu iz kuća. U blizini jedne prazne ljuljaške stajao je dečak, možda sedam godina star, sitan, tih, s pola pakovanja keksa u rukama.
Prilazim ljuljaški, stavljam bebu da se ljulja, a on pruža svoje male ruke i nudi keks mom detetu. Pogledam bolje – ruke su mu prljave, jakna pocepana, pantalone pohabane. Ipak, u njegovim očima bila je neka toplina i ponos. Uzimam keks i dajem svom detetu, a on pomaže da je ljuljam. Drži ljuljašku kao da to radi svaki dan.
Pita me da li ima 12 sati. Kažem da još nije i upitam ga da li tada dolaze roditelji po njega. Klimne glavom i kaže da mu je čika iz obližnje pekare rekao da dođe u jedan. Svakog dana dolazi u tu pekaru, nosi džak s đubretom do kontejnera, a zauzvrat dobije dve kese starog peciva.
U tom trenutku, kao da mi se stomak okrenuo od tuge. Pitam ga da li je gladan i da li bi želeo da mu kupim nešto iz pekare. Samo slegne ramenima i stidljivo se nasmeje: “Ako hoćeš…”
Bez razmišljanja sam otrčala do pekare, kupila mu rol-viršlu i vratila se. Kad sam mu pružila to toplo pecivo u ruke, taj osmeh koji mi je uputio… Ne postoji nešto na ovom svetu što vredi više.
U tom jednom osmehu bilo je više zahvalnosti, radosti i iskrenosti nego što sam ikad doživela u nečijem pogledu. Taj dečak me je naučio nečemu što verovatno nikada neću moći rečima da objasnim.
