Bili smo zajedno četiri godine. Prošli smo mnogo toga – izlasci, putovanja, smeh, suze… ali jednostavno, u poslednje vreme, kao da je sve stalo. Dosadio mi je. Nije bilo više uzbuđenja, nije bilo varnica. Jednostavno sam osetila da mi treba nešto novo. I ostavila sam ga.
Prošla su tri meseca. Nije mi nedostajao. Ili sam tako bar mislila.
Juče sam ga videla u gradu. Šeta se sa nekom devojkom, skoro pa devojčicom. Drže se za ruke, osmesi im ne silaze sa lica. Nije mi bilo krivo, ne mogu reći da sam bila ljubomorna… ali me je pecnulo. Posle svega – već je našao drugu?
Onako, nije loša… ali nije ni blizu mene. I tad mi je došlo da se malo „poigram“. Čisto da vidim da li još misli na mene. Da li sam mu još u glavi.
Uzela sam telefon i poslala poruku:
“Vruće mi je, gorim… da li bi mogao na brzinu da me… :)”
Zamišljala sam njegov izraz lica kad pročita. Možda zbunjen, možda uzbuđen. Možda će se javiti i u trenutku zaboraviti sve… kao nekad.
Ali umesto očekivanog odgovora, stiglo je nešto sasvim drugo:
“Neka te tako. Pripremaj se za pakao, trebat će ti!”
Čitala sam poruku nekoliko puta. Osetila sam gorčinu. Zar je to sve što je ostalo posle četiri godine? Zar je moguće da me tako lako „prekrižio“?
Malo sam se igrala – priznajem. Ali nisam očekivala da će me tako ohladiti. U tom trenutku sam shvatila: nije on više onaj isti. Niti sam ja više ona ista. Možda sam ga i ja zasluženo izgubila…
