Moja sestra se udala kada je imala samo 18 godina. Bila je trudna već šest mjeseci i to je bio jedini razlog što je uopšte pristala na brak. Nije to bila ljubav iz bajke, niti planirani zajednički život. Udala se da pokrije ono što se kod nas naziva „sramota“. Iako je bila još dete, morala je da odraste preko noći.
Dani pred svadbu bili su pakao za sve nas, ali najviše za nju. Ne prestaje da plače, da se kaje, da izgovara rečenice koje paraju dušu: „Završio mi se život pre nego što je i počeo…“ Govorila je da ne želi muža, da nije spremna za majčinstvo, da joj nije jasno kako je uopšte dozvolila da se dovede u tu situaciju. Posebno ju je plašila pomisao da će morati da živi pod istim krovom sa svekrom i svekrvom. To joj je bila najveća noćna mora.
Slušala ju je tiho naša baka, žena koja je proživela i preživela mnogo više nego svi mi zajedno. Ćutala je sve do večeri pred svadbu. A onda joj je prišla, pogledala je pravo u oči i rekla rečenicu koju nikad neću zaboraviti:
„Ako si sa 17 godina znala da ostaneš trudna, znaćeš i da se brineš o mužu i detetu. A što se tiče svekra i svekrve – i sa 28 bi ih dobila. Nisi ti jedina ni prva ni poslednja koja se prerano suočila sa životom. Samo nemoj da zaboraviš – nije kraj, tek sad počinje pravo odrastanje.“
Taj trenutak kao da ju je presekao. Suze su stale. Nije joj bilo lakše, ali kao da je prihvatila stvarnost. Svadbu je odradila s knedlom u grlu, ali hrabro. Danas ima divnog sina, muža koji je, uprkos svemu, ostao uz nju i daje sve od sebe, i polako uči kako da voli život koji joj je iznenada serviran.
I dan-danas kad mi je teško, setim se bakinih reči. Možda nisu bile nežne, ali su bile istinite.
