Moja mama je preminula pre pet godina. Imala sam samo sedam. Ceo moj svet se tada srušio, ali tata je ostao uz mene. Bio je tu za svako jutro, za svaki zadatak iz škole, za svaku noć kad nisam mogla da spavam jer sam plakala za mamom. On je bio moj heroj.
Pre tri meseca tata se oženio. Mislila sam da je došlo vreme da i on pronađe sreću, i iskreno, želela sam da prihvatim novu osobu u našem životu. Ali nisam mogla ni da zamislim kakva će ta žena zapravo biti. Na početku je glumila da je fina, dok je tata bio tu. Ali čim bismo ostale same, sve se menjalo.
Ponižavala me. Vređala. Govorila da sam razmažena, bezvredna, da mi tata samo iz sažaljenja pruža sve. Zvala me je „derište“. Nisam znala kako da reagujem. Ćutala sam. Nisam imala dokaza, nisam želela da rastužim tatu. On me je ionako jedva održavao da ne padnem, nisam htela da ga dodatno povredim.
Ali, sudbina je sve sama pokazala. Pre deset dana, dok me je po ko zna koji put vređala, tata je iznenada ušao u sobu. Sve je čuo. Sve video. Usledila je eksplozija – svađa koju nikad ranije nisam čula u našem domu. Tata je bio besan, ali miran. Samo ju je pogledao i rekao: „Sad mi je sve jasno.“
Ona mu je tada viknula: „Ili ja, ili to prokleto malo derište!“
Zaledila sam se. Pogledala sam tatu. Srce mi je htelo iskočiti. I onda je rekao nešto što ću pamtiti do kraja života:
„U redu. Rešiću se derišta. Ali onog velikog, bezobraznog derišta. MARŠ IZ NAŠE KUĆE!“
Prišao joj je, uhvatio je za ruku i izveo napolje. Bez oklevanja. Bez dvoumljenja.
Kasnije mi je rekao da se više nikada neće ženiti dok se ja ne osamostalim, a možda ni tada, jer, kako je rekao:
„Izgleda da je samo jedna žena na ovom svetu bila iskreno dobra i vredna – tvoja mama.“
Zagrlio me je kao nikad do tada. U tom trenutku znala sam – imam oca koji je moj heroj, moj štit, i da uz njega mogu sve da preživim.
