Razvela sam se pre par meseci. On me prevario, zaljubio se u neku „mlađu i lepšu“ i odlučio da krene život iz početka. Ja sam, naravno, bila višak. Dobila sam deo stvari, dogovorili smo se kako ćemo podeliti sve, i on je ostao u kući. Neka mu – tako sam tada mislila.
Prvi dan nakon razvoda spakovala sam sve svoje u kutije i kofere, onako kako i dolikuje kad te izbace iz sopstvenog života. Drugi dan došli su radnici iz selidbe, sve su preneli, a trećeg dana sam odlučila da mu ostavim „mali poklon za srećan početak“.
Sela sam za onaj veliki sto u trpezariji, upalila sveće, pustila tihu muziku, otvorila bocu Chardonnaya i pojela škampe s kavijarom. Kad sam završila s večerom, obišla sam svaku sobu i pažljivo stavila po koju ljusku od škampa, lepo premazanu kavijarom, u šupljine garnišni za zavese. Zvuči glupo? Samo sačekaj…
Očistila sam kuhinju, zatvorila vrata i zauvek izašla. On se već sutradan uselio sa „novom ljubavi“. Sve sređeno, miriše, sija… dan za novi početak.
Ali nedelju dana kasnije – smrad. Nisu mogli da ga lociraju. Mislili su da je neka cev pukla, da se nešto pokvarilo u zidu. Zvali majstore, čistili, izbacivali tepihe, stavljali osveživače. I ništa. Smrad je ostajao. Bukvalno ih je gušio.
Ljudi su prestali da im dolaze. Majstori su odbijali da više dolaze. Kućna pomoćnica im dala otkaz. Počeli su da paniče.
Na kraju, odlučili su da prodaju kuću. Niko nije hteo da je kupi, ni za pola cene. Glas se proširio. Svi su znali za „onu smrdljivu kuću“ koju niko ne želi.
I tako, jednog dana me on pozove. Žali se, kuka, kaže kako su očajni. Ja, „naivno“, kažem da mi je ipak žao jer sam zavolela tu kuću i da bih je rado preuzela, pa makar se odrekla svog dela u brakorazvodnoj parnici.
On, sav srećan što se napokon rešava problema, pristane istog trena i odmah šalje advokata sa ugovorima. Potpišem, prebacim kuću na sebe… i čekam.
Smeštaju se u novi dom, konačno spokojni. Gledaju kako radnici pakuju stvari. A onda – vrhunac. Poneli su i garnišne. Moje poklončiće. Prava mala bombica za njihov medeni život.
Znam da ovo nije najplemenitije, ali verujte… kad te neko pogazi, izbaci, prevari i pravi se da mu nisi ni postojala – moraš ostaviti trag. Moj je bio mirisan. Ili… možda baš suprotno.
