Bio sam dete, imao sam šest godina kada se moj život zauvek promenio. Te noći dok smo spavali izbio je požar u kući. Tata me je probudio i panično rekao:
„Ustaj, brzo, kuća gori!“
Bez mnogo razmišljanja istrčao sam napolje, još bunovan i bos, i tamo video mamu i starijeg brata. Gledali smo u kuću koja je već bila obavijena dimom. Nigde tate. Nigde moje mlađe sestre.
Sekunde su bile večnost. Gledali smo ka vratima i nadali se da će se pojaviti. Ali nije bilo nikog. Ubrzo su stigli vatrogasci, provalili unutra i izneli tatu i moju sestricu – oboje bez svesti.
Tata je davao znake života, ali sestra… ona više nije disala. Hitna pomoć je pokušavala da je reanimira, ali bez uspeha. Njeno malo srce je zauvek stalo te noći.
Tata se fizički oporavio, ali duša mu nikada nije izlečena. Nikada sebi nije oprostio što nije uspeo da je spasi. Krivio je mamu – verovao je da je ona trebalo da izvede sestru iz sobe jer je bila bliže njoj. Mama je, u panici, istrčala i ostavila dete. Taj trenutak je zauvek razbio njihovu ljubav. Razveli su se nekoliko meseci kasnije.
Tata više nije bio isti. Povukao se u sebe, nije imao snage da vodi računa o meni i bratu. Mama se, s druge strane, predala alkoholu, pokušavajući da zaboravi, ali zapravo sve više tonući. Na kraju je socijalna služba došla i odvela mene i brata u dom.
A nekada smo bili savršena porodica. Iskreno. Srećna. Puna planova i osmeha. I sve je nestalo u jednoj noći. Jedan plamen – i jedna dečija soba u kojoj je ugašen život, ali i snovi svih nas.
