Diplomirala sam pravo, ali nikada nisam radila u struci. Možda zato što sam oduvek imala drugačiji poziv u srcu, nešto što se nije moglo naučiti iz knjiga i zakona. Pre dve godine sam završila „večernju“ školu za medicinsku sestru, i već godinu dana radim u Minhenu, u Nemačkoj.
Mnogi ne razumeju tu promenu – od advokature do bolničke uniforme. Ali ja je razumem. Jer u ovom poslu, iako je fizički težak i emotivno iscrpljujuć, ja sam pronašla ono što me ispunjava. Ljubav, zahvalnost i istinsko poštovanje.
Prošle sedmice sam se brinula o jednoj nepokretnoj gospođi. Imala je 88 godina. Bila je neverovatno bogata – kuća, umetnine, nameštaj koji izgleda kao iz muzeja… ali je bila potpuno sama. Bez muža, bez dece, bez porodice. Samo ja i nekoliko kolega iz službe koji smo joj svakodnevno pružali negu.
Tog dana sam joj, kao i uvek, pomogla da jede, namestila jastuke, presvukla je i sredila joj kosu. Kada sam krenula da izađem iz sobe, uhvatila me je za ruku. Pogledala me suznim očima, bez reči, i poljubila mi ruku kao da je to jedina stvar koju još može da učini.
Te večeri je preminula. Kad sam čula, kao da me je neko presavio. Srce mi se steglo. Osećala sam se kao da sam izgubila nekog svog. I danima sam razmišljala o tom trenutku. Kao da je znala. Kao da mi se zahvalila za sve – ne rečima, nego tim poljupcem i pogledom.
Mnogi misle da je ovaj posao samo briga o higijeni i terapiji. Ali nije. To je posao u kojem pomažeš ljudima da dostojanstveno provedu poslednje dane. U kom često postaneš jedini čovek koji im se svakodnevno obrati, nasmeje i pruži dodir.
Znam da nikada neću imati kancelariju s diplomom na zidu. Ali imam dušu punu priča, pogleda, ruku koje su me stisnule u znak zahvalnosti. I to je, za mene, neprocenjivo.
