Sinoć smo muž i ja vodili ljubav skoro celu noć. Bilo je prelepo, baš onako kako bi svaki bračni par poželeo – sa bliskošću, strašću i osmesima. Uživali smo u svakom trenutku, u onim malim stvarima koje čine brak toplim i živim.
Pošto živimo zajedno sa svekrom i svekrvom, a stan nije veliki, već neko vreme spavamo u dnevnoj sobi, dok smo njima ustupili našu spavaću sobu. Nije idealno, ali se trudimo da funkcionišemo svi zajedno.
Muž je rano ustao i otišao na posao. Nisam ni osetila kada je izašao – spavala sam čvrsto, umorna ali zadovoljna posle noći ispunjene emocijama.
I onda – šok.
Probudio me miris kafe i tihi zvuk kašičice koja udara o šolju. Otvaram oči, protežem se… i shvatam da sam potpuno gola, pokrivena samo tankim čaršavom – a u fotelji, tik pored, sedi svekar i ispija jutarnju kafu kao da se ništa ne dešava.
Zanemela sam.
On me je samo mirno pogledao i rekao: „Dobro jutro, nisam hteo da te budim.“ A ja sam želela da propadnem u zemlju. Od sramote, od nelagode, od osećaja da se desilo nešto što se nije smelo dogoditi.
Ne znam da li je to bila slučajnost, ne znam da li je hteo nešto da kaže tim postupkom. Samo znam da mi je dan prošao u tišini, a misli mi se i dalje roje.
Nisam rekla ništa mužu. Možda sam preterala u reakciji… a možda nisam.
