Pre samo nekoliko dana, moja prijateljica sa svojom porodicom, moj muž i ja odlučili smo da zajedno odemo na ručak. Izabrali smo restoran koji svi hvale, čuli smo da je hrana odlična i usluga još bolja. Bio je to vikend, želeli smo da uživamo u zajedničkom druženju.
Među nama je bila i ćerka moje prijateljice – devojčica sa autizmom. Bila je tiha, mirno je sedela pored svoje mame, bez ikakve buke ili ponašanja koje bi smetalo bilo kome. Jedino što se moglo primetiti je da ponekad pravi ponavljajuće pokrete rukama, što je sasvim normalno za dete sa autizmom.
Ali izgleda da to nekima nije bilo dovoljno „normalno“. Par koji je sedeo za susednim stolom nas je oštro pogledao, ustali su i demonstrativno napustili lokal. Samo nekoliko minuta kasnije, još dve porodice su uradile isto.
Osoblje restorana nam je onda „uljudno“ prišlo i zamolilo nas da napustimo restoran – kako su rekli, „da bi izbegli neprijatnosti“. Tog trenutka moja prijateljica je briznula u plač. Nismo mogli da verujemo da se ovo dešava. Zbog čega? Zbog jednog deteta koje samo želi da jede ručak sa svojim roditeljima?
Ustali smo i krenuli ka izlazu. I baš tada, prišla su nam dva para koja su sedela u blizini – oni su sve videli i bez reči su ustali, rekli da idu sa nama i pozvali nas da svi zajedno odemo u drugi restoran.
Tamo smo bili primljeni sa osmehom, niko nas nije čudno gledao, niko nije pravio razliku. Proveli smo divno popodne uz osmeh i razgovor. Shvatili smo – nije svet loš. Samo su neki ljudi glasniji od onih dobrih.
