Moja majka nas je napustila kad sam bila mala. Otišla je u inostranstvo, udala se za nekog muškarca koji joj je, kako sam kasnije čula, sredio papire. Tatu i mene više nije ni zvala.
Moj tata je bio dobar čovek, vredan, ali strog. Radio je za minimalac i trudio se da mi pruži koliko može, ali sam često bila ljubomorna kad vidim drugu decu – njihove igračke, lepe jakne, nove patike… a ja sam nosila staro i zakrpljeno.
Tatin prijatelj je povremeno dolazio kod nas. Bio je tih, povučen, i uvek bi mi ostavio čokoladu ili neku sitninu. To me je tada mnogo radovalo – bila sam dete i nisam imala mnogo. Nikada to nisam smela da spomenem tati jer je on bio ponosan i nije podnosio da mu iko pomaže.
Godinama je taj čovek tako dolazio, sve češće, naročito kad sam ostajala sama kod kuće dok je tata radio.
Bio mi je blizak, jedina odrasla osoba koja mi je pokazivala pažnju. A ja – dete bez majke, bez razumevanja – nisam znala šta je granica. U jednom trenutku, sve se promenilo. Počeo je da me posećuje nasamo i ubeđivao me da je normalno da budem uz njega, da mu pripadam.
Nisam se bunila. Nisam znala da treba.Mislila sam – tako to ide. Tako valjda treba da bude.
Kada sam napunila 18, on mi je rekao da bi bilo najbolje da se udam za njega. I ja sam… prihvatila. Spakovala sam se i otišla. Niko me ništa nije pitao. Tata nije znao. A ni ja nisam znala kako da mu kažem.
Sad, deset godina kasnije, imam troje dece. Taj čovek, moj muž, pije, luta po kafanama, vraća se nervozan, a ja trpim. Nemam kome da se obratim, nemam gde da odem.
Majka je otišla zauvek, a tata je umro pre nekoliko godina, nikad ne saznavši kroz šta sam prošla.
Ponekad ležim u krevetu i razmišljam:
„Šta bi bilo da sam tada rekla – ne?“
Da li bih sad imala drugi život? Da li bih imala pravo da biram, da volim, da budem srećna?
Ne znam. Ali znam da ova tišina boli više nego ijedna vika.
