Neću da lažem – udala sam se zbog para. Moj sadašnji muž je dobar čovek, ali iskreno, ono što me prvobitno privuklo bila je sigurnost koju je nosio sa sobom.
Moja “prijateljica” je, naravno, tu informaciju odmah prenela njegovoj majci – svekrvi – i od tada sam znala da me čeka pakleno teško snalaženje u toj porodici.
Na svadbi, koja je bila prelepa, elegantna, sa više od 35 zvanica, došao je red na sečenje svadbene torte. Po običaju – muž i žena jedno drugom daju prvi zalogaj.
On meni da komadić, sve slatko, fino.
A kad sam ja uzela njegov komad, on zatvori oči i otvori usta, očekujući da mu dam.
Ali meni nešto došlo, neka zezancija, i umesto da mu dam tortu – ja smažem njegov komad pred svima!
Cela sala se nasmejala. Bilo je simpatično, svi su aplaudirali, smeh uglas, moj muž se smeje najglasnije.
Osim – njegove majke.
Ona prilazi odlučnim korakom, otima mi viljuškicu iz ruke i sama nahrani svog sina – kao da želi da pokaže da zna kako se to radi.
U tom trenutku mi je sve postalo jasno: nije me prihvatila, i neće me prihvatiti.
Od tog dana, svaki njen pogled nosi prekor, svaki razgovor s mužem završava se žalbama na mene.
Kaže mu da sam bezobrazna, nevaspitana, interesdžija, i to svakodnevno.
Neću da se pravim da se trudim da joj udovoljim – jer ne trudim se.
Ali me boli što zbog toga najviše ispašta moj muž, koji se svaki dan nalazi između dve vatre.
Volela bih da možemo da budemo normalna porodica, ali sa nekim ljudima to jednostavno ne ide…
Pogotovo kad im nikad ne oprostiš što su te “zatekli” sa viljuškom i tvojim sinom – i tortom.
