Nije da se hvalim, ali moja supruga i ja imamo stvarno dobar sek*ualni život. Trudim se oko nje – i to ne samo onako „usput“. Dajem sve od sebe, ne žurim, slušam je, posmatram… Znam šta voli. Nekad se posle odnosa toliko iscrpim da me danima bole mišići kao da sam dizao tegove, a ne ljubio ženu.
Neki dan se vraćam s posla, umoran, ali zadovoljan, kad pred vratima čujem da ona priča s nekom svojom prijateljicom. Ne primećuju da sam stigao, i čujem njen glas iz dnevne sobe. Noge mi se zalede, ali od radoznalosti – pa tiho otvorim vrata, izujem se i bez najave priđem hodniku. I onda – povuče me neka đavolska radoznalost. Sakrijem se iza jednog dela ormara i slušam.
Moja žena, moja dama, moja kraljica – govori sledeće:
„Meni stvarno ne treba drugi muškarac. Moj muž je prava se*si mašina. Ozbiljno. Posle njega, bilo ko drugi bi mi bio dosadan.“
U tom trenutku sam jedva izdržao da ne upadnem u sobu kao u filmovima, da je podignem, zavrtim i izjavim: „Volim te, ženo!“
U tom trenutku sam znao – sav moj trud nije bio uzaludan.
Ali onda – njena prijateljica odgovara pomalo opušteno, kao da to nije ništa posebno. Kaže:
„Ma ti si blesava, ja ih imam nekoliko. Pa nek se trude, svi! Neka znaju da nisu jedini.“
Tu sam se malo ukopao. Nije to rekla moja žena, ali svejedno me pecnulo. Jer u tim rečima vidiš koliko je ljudima danas pojam vernosti postao klimav. Koliko je nekima normalno imati „švalera“, kao da je to deo garderobera – jedna za svaki dan.
Ali me je to još više učvrstilo u veri u svoju suprugu.
Jer je ona birala mene. I dalje me bira.
A ja – ma idem da uzmem magnezijum, opet me bole leđa. 😂
