Preko jednog prijatelja, cura mi namesti svoju rođaku. Kaže: „Savršena je za tebe, moraš je upoznati!“
Ajde, pomislim, što da ne? Dogovorimo se da odemo u jedan fini wine bar – malo elegantnije mesto, ništa previše formalno, ali dovoljno prijatno za prvi susret.
Kad smo stigli, shvatim da sam zaboravio telefon u kolima. Kažem joj:
„Sedi slobodno, naruči nam nešto da pijemo – vraćam se za minut.“
Vraćam se nazad, sedam, i od tog trenutka sve ide – savršeno.
Cura je duhovita, opuštena, pametna, zgodna, ima onaj stav koji odmah osetiš. Imali smo toliko zajedničkih tema, smejali se kao da se znamo godinama. Pomislio sam – možda je ovo to.
Možda me je stvarno sreća potrefila.
A onda – kraj večeri. Zovem konobara da platim. On donosi račun.
100 evra. Za bocu vina.
U tom trenutku mi se osmeh zaledio na licu. Nisam mogao da verujem.
Dok sam bio odsutan tih par minuta, ona je naručila bocu vina od 100 evra. Bez da me pita. Bez da nagovesti. Bez da makar baci pogled da proveri da li je u redu.
Platio sam. Nisam pravio scenu, ne zbog novca, nego iz pristojnosti.
Posle toga – nisam joj se više javio.
Ne zato što sam škrt, nego zato što mi je to bio znak nepoštovanja.
Zamisli prvi dejt, a ti ne znaš da bocu od 100 evra nije primeren izbor, pogotovo bez dogovora?
Sad mi piše, izvinjava se, kaže da joj je žao, da je to bila „mala greška“, da nije gledala cenu, da je bila poneta atmosferom. Čak mi nudi da mi vrati pola novca, kaže – „šteta da ovako super veče ostane bez nastavka.“
Ne znam… iskreno, teško mi je da pređem preko toga. Ne mogu da se otmem utisku da je znala vrlo dobro šta radi.
I kad pomislim da je veče počelo kao najbolji dejt u mom životu, ne mogu a da se ne nasmejem. Gorko.
