Nisam tipična tinejdžerka. Ne šminkam se, ne nosim majice s printom brendova, ne objavljujem selfije svakog dana. Volim udobnu garderobu, jednostavne frizure i mir. I da, nisam najpopularnija u školi – ali sam okej s tim.
Moja mama, s druge strane, ima sasvim drugačiji pogled na svet. Za nju je izgled sve. Uvek sređena, tip-top, srebrne minđuše i ruž bez ijedne greške. I često me kritikuje jer „ne vodim računa o sebi“.
Zapravo, često mi kaže da sam ružna.
Zna to da ubode kad se najmanje nadam.
Danas, dok sam prolazila kroz dnevni boravak, u prolazu mi dobaci:
„Bože, što si ti ružna. Pogledaj se. Kao da si iz nekog filma o selu.“
Zastanem. Nije mi prvi put da to čujem od nje, ali uvek zaboli. U tom trenutku, u sobi sedi tata. Ćuti neko vreme, pa je pogleda i kaže:
„Mala, sreća pa imaš moju genetiku. Kakva bi tek bila da si kao ona.“
Zanemela sam. Pogledam ga, on mi namigne. Mama se naljuti, naravno, nešto promrmlja i izađe iz sobe.
A ja… ja sam se prvi put nasmejala posle njenih reči.
Jer nije poenta u tome da li sam lepa po tuđim standardima. Poenta je u tome da imam nekog ko me vidi stvarno.
Ko me brani. Ko zna da me podigne kad me drugi guraju.
Obožavam tog čoveka.
Ne zato što misli da sam lepa – nego zato što zna koliko vredi to da dete vidi sebe kroz očeve oči.
