Imam 22 godine. Mlada sam, a već umorna od svega. Još u tinejdžerskim danima zaljubila sam se – ne u osobu, već u sigurnost. U udobnost koju je brak mogao da mi pruži. Ušla sam u vezu s čovekom koji je imao sve: novac, stabilnost, budućnost. I udala se za njega.
Na početku je sve delovalo savršeno. Kao bajka. Pokloni, pažnja, planovi za budućnost. Sve je izgledalo lepo, gotovo nestvarno. Brzo smo dobili i decu — dva divna sina. Oni su moje sve.
Ali pre nego što sam se udala, bila sam s nekim drugim. Sa školskim drugom iz klupe, dečkom iz prošlosti. I baš tada sam ostala trudna. Nisam znala kome pripada dete. Prećutala sam, nadajući se da istina nikada neće izaći na videlo.
Ali istina je neuništiva.
Kad je „drug“ saznao da sam se udala, pobesneo je. Rekao je da mu nedostaje neko da ga „prazni“, i kao osvetu — pozvao je mog muža sa skrivenog broja. Rekao mu da prvo dete nije njegovo.
Ubrzo smo uradili DNK test. Rezultat je bio jasan — dete je od drugog čoveka.
Od tog dana, moj brak je počeo da se raspada. Suprug nije mogao da oprosti. Svaki dan su psovke, uvrede, prebacivanja. Nekada i udarci. Više ne prepoznajem čoveka kog sam zavolela. Ili sam barem mislila da jesam.
Najviše me boli što sve to gledaju moja deca. Što rastu u kući bez mira, bez osmeha. Plačem svake večeri. Zavidim svakoj ženi koju muž zagrli s ljubavlju. Svakom paru koji se drži za ruke. Svakom domu u kom se večera bez svađe.
Znam da sam pogrešila. Znam da sam želela nešto na brzinu, da sam zamenila ljubav za sigurnost. Ali nijedna greška ne zaslužuje ovakvu kaznu. Ni tišinu. Ni bol. Ni batine.
Košta me skupo moja greška. I plaćam je svaki dan. Ali najviše se bojim da će je jednoga dana — plaćati i moja deca.
