Bila sam mlada, ambiciozna, i spremna na sve da dobijem unapređenje na poslu. Radila sam dobro, ali nije bilo dovoljno – želela sam više, i želela sam odmah. Moj kolega bio je korak ispred mene, bolji, iskusniji, omiljen među šefovima. Znala sam da jedino ako on ode, ja mogu napredovati.
Počela sam da mu se približavam, koketiram, flertujem. Kad sam primetila da je zbunjen i da se primio, brzo sam okrenula priču i optužila ga da me uznemirava. Bio je u šoku, tvrdio je da sam ga pogrešno shvatila, ali meni su poverovali. Dobio je otkaz, otišao je bez reči, bez skandala. Ćutke je pokupio svoje stvari i nestao.
Dobila sam željeno unapređenje, kancelariju, veću platu, sve o čemu sam sanjala. Nisam ga ni jednom nazvala da proverim kako je. Mislila sam: „Svako se snalazi sam, to nije moj problem.“
Prošlo je više od godinu dana, skoro sam zaboravila šta sam uradila. Juče sam ga ponovo videla, prvi put nakon otkaza. Stajao je u redu ispred kuhinje za socijalne obroke, sklonio pogled kada me je prepoznao. Bio je mršav, neobrijan, zapušten, kao drugi čovek.
Tek tada sam saznala od bivšeg kolege da je samohrani otac. Da ima sina kojeg pokušava da prehrani. Da od mog lažnog optuživanja nije uspeo da nađe drugi posao jer se priča brzo proširila. Slomila sam čoveka, potpuno.
Od tog trenutka nemam mira. Živim sa osećajem krivice, sramote, straha. Šta ako neko sazna šta sam uradila? Šta ako moje dete jednom sazna kakva sam bila osoba? Da li da mu pomognem sada, ili bi to samo pogoršalo stvari?
Želim da vratim vreme, da sve ispravim, ali znam da je to nemoguće. Sada živim sa tim. Ambicija me je koštala ljudskosti. A to se ne može oprati nikakvim parama, niti ikakvom karijerom.
Jedino što želim je da upozorim druge – pazite šta želite i na koji način dolazite do toga. Cena nekada nije vredna uspeha.
