Kada sam prvi put primetila da se moja ćerka stidi mene, srce mi se steglo kao nikad pre. Došla sam po nju ispred fakulteta posle smene na poslu – u radnoj uniformi, sa rukavicama koje još mirišu na sredstvo za čišćenje. Čekala sam je kod kapije, ali kad me je ugledala, brzo je okrenula glavu i otišla u drugom pravcu.
Isprva sam mislila da sam pogrešno videla, da se slučajno desilo. Ali posle sam čula kako razgovara telefonom sa prijateljicom:
„Ne mogu da verujem da je došla ovde u onoj uniformi… Sramota me je što svi znaju čime se bavi.“
Svaka njena reč bila je kao udarac. Iako nikada nisam bila ponosna na to što čistim tuđe kuće, kancelarije i toalete, bila sam ponosna što tim novcem njoj omogućavam školovanje, knjige, putovanja, garderobu… sve ono što ja nikad nisam mogla da imam.
Ono što ona ne zna, jeste da svakog dana posle jedne smene odlazim na drugi posao. Da ustajem u pet ujutru, da mi često ruke krvare od čišćenja, da zaspim od umora za kuhinjskim stolom – sve samo da ona nikada ne bi morala da radi posao poput mog.
Volela bih da joj kažem sve to, ali ne znam kako. Plašim se da će biti još gore. Plašim se da će joj biti još veća sramota ako sazna koliko se zapravo mučim.
Možda jednog dana, kad završi fakultet, kad dobije diplomu, kad uspe u životu – možda će tada shvatiti šta sam sve činila za nju.
Do tada, ćutim. I čistim dalje.
Jer majka može da podnese da joj se dete stidi – ali ne može da podnese da joj dete nema budućnost.
