Moj deda je proveo skoro ceo život radeći u Nemačkoj. Ima penziju od oko 500 evra, što za naše uslove nije mala stvar. Ipak, nikad nisam osetio da je tu penziju želeo da podeli sa mnom, niti sa bilo kim drugim u porodici. Svaki put kada bih ga pitao za džeparac, slatkiše ili nešto što sam poželeo, samo bi odmahnuo rukom i rekao:
„Radi pa zaradi. Niko meni nije davao.“
Godinama me je nerviralo to njegovo ponašanje. Mislio sam da je tvrdica, da je preterano štedljiv, da nema osećaj za mene kao unuka. Iskreno, bio sam pomalo ljut na njega. Ponekad sam ga i izbegavao, jer nisam razumeo zašto je takav.
Vreme je prolazilo, završio sam školu, upisao fakultet, diplomirao. Na dan proslave moje diplome došao je i deda. Kao i uvek – strog, ozbiljan, bez mnogo priče. U rukama je držao staru kožnu torbu, pomalo pohabanu, kao da je prošla pola sveta.
Prišao mi je i pružio torbu bez ikakvog izraza na licu. Na torbi je pisalo samo jedno:
„Da kupiš sebi posao.“
Otvorio sam je i ostao potpuno bez reči. Unutra je bilo tačno 10.000 evra, složeno pažljivo, uredno, u malim svežnjevima. Pogledao sam ga zbunjeno, nisam imao pojma šta da kažem.
Tek tada je progovorio:
„Svaki mesec, sine moj, 10 evra od penzije, od prvog dana kad sam otišao u penziju. Nikad nisam zaboravio. Ti si mislio da sam škrt, a ja sam samo želeo da jednog dana imaš nešto svoje, nešto što ćeš moći sam da pokreneš.“
U tom trenutku sve je imalo smisla. Svaki njegov „ne“, svako njegovo odmahivanje rukom, svaki put kada sam mislio da ga nije briga. Sve je bilo deo plana. Plana jednog običnog, starog čoveka koji me je voleo više nego što sam mogao zamisliti.
Od tada gledam dedu drugim očima. Naučio sam važnu životnu lekciju – ponekad ljudi najviše vole upravo onda kada deluje da najmanje daju.
A deda…
Deda je znao bolje od svih nas.
