Moj otac je bio stub mog života. Sam nas je odgajao, mene i mog brata, jer je majka otišla kad smo bili mali. Radio je teško, dan i noć, i nikada se nije žalio. Sve što sam naučila o poštovanju, radu i odgovornosti – naučila sam od njega.
Dok je bio živ, bila sam ta koja je bila uz njega. Vodila sam ga kod lekara, spremala mu obroke, prala, pomagala mu da se obuče kad više nije mogao sam. Moj brat bi se pojavio povremeno – više kad mu zatreba nešto. I pored toga, nikad nisam pravila razliku. Mislila sam da tata sve vidi.
Kada je otac preminuo, okupili smo se da čujemo testament. Očekivala sam da će sve biti podeljeno, ako ne ravnopravno – onda bar pošteno. Umesto toga, sledilo je iznenađenje. Sve – kuća, štednja, imanje – ostavio je isključivo mom bratu. Ja nisam pomenuta ni u jednoj rečenici.
U tom trenutku nisam osetila tugu, već prazninu. Kao da je neko obrisao sve ono što sam bila u njegovom životu. Pitala sam brata da li mogu bar da uzmem jednu očevu stvar, nešto lično – sat koji je nosio celog života. Samo mi je kratko rekao:
„To je sada moje.“
Od tada više ne pričamo. I ne zbog novca, već zbog toga što sam shvatila da ni porodica nije uvek porodica, kad dođu papiri i vrednosti na sto. Ne boli me što nisam dobila ništa. Boli me što se ponašaju kao da nisam postojala.
Od svega, ostala mi je samo jedna slika s ocem i uspomena na sve što sam za njega činila. A to je, u ovom svetu, izgleda – nevidljivo.
