Bili smo zajedno skoro pola godine. Sve je išlo lepo – smeh, izlasci, podrška, sve ono što ljudi traže u vezi. Ali, jedna stvar mi je ipak bila čudna. Nikako nije želela da spavamo zajedno. Nije da sam vršio pritisak, poštovao sam to, ali vremenom sam se počeo pitati – zašto?
Jedne večeri spremio sam joj večeru, upalio sveće, muzika u pozadini… Trudio sam se da se oseća posebno. I izgleda da je uspelo, jer mi je te večeri napokon dozvolila da pređemo granicu koju ranije nije htela. Bio sam srećan, ali i nervozan jer je to bilo prvi put za nas.
Međutim, u trenutku kad sam spustio ruku… zaledio sam se. Nisam očekivao da će me dočekati – pa recimo, pravi „žbun“. Nije bilo neugodno, samo neočekivano. Pokušao sam da ne pokažem zbunjenost.
Kasnije, u opuštenoj atmosferi, sama je pokrenula priču. Ispričala mi je da ima ozbiljnu kožnu alergiju i da ne sme da se brije jer joj se javlja osip i rane. Bilo joj je jako neprijatno, ali sam tada tek shvatio koliko joj je trebalo hrabrosti da mi se otvori i koliko je poverenja imala u mene.
Od tada, nikad više nisam postavio pitanje „zašto“, već sam samo bio zahvalan što imam nekoga ko je iskren i svoj, baš takva kakva jeste.
