Bio sam u vezi sa devojkom skoro godinu dana. Već sam postao redovan gost kod nje – vikendi, večere, filmovi, druženja. Njeni su me prihvatili kao domaćeg. Naročito njena majka. Uvek nasmejana, pozitivna, mladolika žena koja je zračila nekom posebnom energijom. Prijalo mi je što se u toj kući osećam prijatno.
Jedne večeri ostao sam malo duže nego obično. Moja devojka je bila umorna i zaspala ranije. Ja sam ostao u dnevnoj sobi, gledao nešto na TV-u, više iz pristojnosti nego što me je zanimalo. I onda se pojavila njena majka.
Došla je sa dve čaše vina i sela pored mene na trosed. Pomislio sam da želi da malo porazgovaramo. I stvarno, počela je da priča – o životu, o braku, o tome kako se neke stvari u životu jednostavno ne dese onako kako ih planiraš. Bilo je tu tuge u njenom glasu, ali i neke iskrenosti koja me vezala da je slušam.
Kako je vreme prolazilo, atmosfera je postajala sve čudnija. Nije bilo ničeg direktnog, ali njeni pogledi i način na koji mi se obraćala nisu bili obični. A onda je izgovorila rečenicu koju neću nikada zaboraviti:
„Znaš… ponekad su dvoje ljudi jednostavno pogrešno raspoređeni po generacijama.“
Zaledio sam se. Ostao sam bez reči. Pogledao sam je – nije se šalila. Njeno lice bilo je ozbiljno, ali nije imalo lošu nameru. Više je to bilo kao priznanje koje nije mogla više da zadrži u sebi.
Bez mnogo razmišljanja ustao sam, zahvalio se i rekao da moram kući. Sledećih nekoliko dana nisam znao ni kako da se ponašam. Nisam rekao ništa svojoj devojci – šta da kažem? Ništa se konkretno nije desilo, ali se sve promenilo.
Od tog trenutka više nikada nisam njenu majku pogledao istim očima. I nekako, s vremenom, i moja veza sa ćerkom počela je da bledi. Kao da je ta jedna rečenica u meni pokrenula lavinu pitanja i osećaja koje nisam znao da imam.
