Inače nemam običaj da uzimam stopere, ali tog dana sam ranije izašao s posla, bio nekako dobro raspoložen i pomislim – ajde, što da ne. Vidim mladić stopira, stanem i povezem ga. Delovao je normalno, pričljiv, nasmejan.
Krenemo mi tako u priču, i kroz šalu on meni kaže da ide kod neke starije gospođe koju “obilazi” kad joj je muž na poslu. Ja se smeškam, mislim u sebi – mladi su, ludi su, nije moje da se mešam. Ni ne sluteći ništa, pitam ga ja: “A u kom kraju živi ta žena?” Kaže on meni tačno moj kraj! Pitam ga dalje, iz radoznalosti, pa koja ulica, a on – BUM – izgovori moju. Pomislim: ne, ne može biti…
Onda opisuje kuću, ograda, boja fasade… sve kao kod mene. Srce mi propadne. On još dodaje: “Ma, muž joj radi do kasno, pa imamo mir.” Pokušavam da ostanem hladne glave, kažem mu da zapravo idem ulicu dalje, ali da ću ga odbaciti do kapije.
Dolazimo mi do moje kuće, on izlazi sav veseo, kaže hvala, a ja mu kažem: “Ma nema na čemu, samo… idem i ja sa tobom unutra.” On se zbuni, zastane, a baš tada izlazi moja žena iz kuće da mu otvori kapiju…
Samo je zanemela, krenula da plače. Ja sam rekao: “Evo ti tvoj dečko, doveo sam ga.”
Naravno, usledio je razvod. Nije mi bilo lako, ali sad znam istinu. Sudbina je htela da se tog dana baš ja nađem na putu.
